Kad ti školska kaže...
Godinama radim kancelarijski posao, koji volim ali koji je u skoro 50. godini počeo da pokazuje i neke svoje loše strane.
Počelo je sve pre par godina kada sam osećao blage bolove u vratu koji su potom, mada ne svaki put i završavali sa glavoboljama...
Pripisivao sam to umoru, stresu koji je danas toliko popularno opravdanje za sve što nas boli i ometa u svakodnevnom životu da sam i ja sebe ubedio da je tako u potpunosti.
Bolovi su bili sve češći a glavobolje su morale nažalost da se rešavaju lekovima koje sam nerado uzimao ali su mi pružali mir.
Ali vratimo se na početak ove relativno neprijatne priče ali sa dobrim završetkom...
Vraćajući se sa posla, svratio sam kao i hiljade drugih vozača da svog četvorotočkaša obradujem punim rezervoarom. U redu ispred mene je stajao takođe jedan automobil koji je čekao svog vlasnika da plati gorivo i ode. Uskoro se ispred mene pojavila moja dobra školska drugarica koju nisam video više od 20 godina.
Svirnuh joj a ona mi odmahnu nervozno rukom u stilu većine nas koji na sam zvuk sirene postajemo još razdraženiji.
Otvorih vrata i obratih joj se sa „Irena, jesi li to Ti“ ? Njeno lice je preplavilo prvo iznenađenje a onda iskren osmeh po kojem je i pamtim od poslednjeg susreta u školi. Na samoj pumpi je odmah pao dogovor za kaficu i to ne u stilu „ajde čujemo se“ nego ODMAH što nam je oboma bilo jako drago.
Posle nekoliko kafa, prisećanja dogodovština i nestašluka iz škole, svakodnevnih obaveza koje nam život nameće, nekako potpuno slučajno sam pomenuo i moje probleme sa bolovima u vratu i glavoboljama.
Moja drugarica me je pogledala i rekla vrlo kratko, odsečno da misli da zna koji je moj problem i kako da ga rešim. S obzirom na činjenicu da je i ona patila od sličnih simptoma preporučila mi je da promenim jastuk na kome spavam. Na njenu konstataciju, odgovorih kao iz topa da je promena jastuka nešto što sam uradio već nekoliko puta i da nisam našao adekvatno rešenje.
„Znači da nisi našao pravi jastuk“, reče ona samouvereno i objasni mi kako su sada anatomski jastuci nešto što je najbolje za bolove u vratu. Čuo sam nešto o tome ali sam mislio da se radi samo o još jednom nepotrebnom proizvodu sa kojim ne znam šta ću.
Ipak, rekoh sebi neka bude tako. Probaću, verovaću i možda mi bude bolje.
Moj izbor je odmah bio magnetni jastuk koji sam naručio on line.
Moj anatomski magnetni jastuk je stigao a ja nisam mogao da dočekam da odem na spavanje očekujući da ću sutra ustati u najmanju ruku mlađi barem 10 godina.
Ali avaj, ustao sam još umorniji, sav ukočen i nervozan.
U čemu je problem, pitao sam se. Međutim nisam odustajao ovog puta.
Prošla je druga, treća noć. Već posle par dana, ustajao sam ipak drugačije raspoložen i bez bolova koje sam imao prethodnih meseci.
Postojali su momenti kada sam hteo da ga bacim kroz prozor, trenuci kada sam se budio u toku noći, birao višu ili nižu stranu, okretao sa jedne na drugu stranu, razmišljao kako da iščupam magnete iz njega. Pominjao sam i moju školsku i to ne baš u pozitivnom kontekstu.
A onda su besane noći postajale sve ređe. Odlazio sam na spavanje sve više relaksiran, bez straha da li ću zaspati. Posebno me je užasavao onaj osećaj koji svi verovatno imate a to je da se probudite u sred noći i kada niste u mogućnosti ponovo da zaspite a alarm na mobilnom koji nas sve budi je sve bliži.
Moj magnetni anatomski jastuk je sada moj najveći saveznik. Nisam ni sam verovao u to čudo od fleksibilne memorijske pene.
U svakom slučaju, ova priča ima lep i srećan kraj.
Prvo je što sam Irenu video posle toliko godina, što smo obnovili drugarstvo iz školskih klupa a drugo koje nije nimalo zanemarljivo je što u našim pričama se ne govori o mojim problemima sa vratom, glavoboljom jer njih više NEMA !!!.
Autor teksta:
Dejan Janković